1. Potporni zidovi - šta sve treba da znate?

1.1. Potporni zid

Potporni zidovi se nazivaju i škarpama, a to su pregrade između dva nivoa terena koje sprečavaju klizanje zemlje sa viših tački na niže. Stoga se škarpe koriste na onim mestima gde bi se zbog veće visinske razlike zemljišta moglo pojaviti klizište. Zato je potporni zid često rešenje u dvorištima i baštama, premda se koristi i za uređenje pejzaža i vrtova. Potporni zid osigurava da tlo višeg terena ostane na svom mestu, a samim tim i da vaša okućnica uvek deluje uredno i sređeno.

2. Vrste potpornih zidova

Postoji više vrsta ovakvih zidova - kameni, betonski ili drveni. Koliko će zid biti izdržljiv i koliko će dugo služiti svojoj svrsi osim od kvaliteta rada, zavisi i od materijala. Svaki materijal ima svojih prednosti i slabosti, a sasvim je jasno da ni svaki ne može biti upotrebljen u svaku svrhu. Kada se pravi ovakva građevinska konstrukcija, izbor materijala i načina rada najviše zavise od karakteristika samog terena, okoline i lokacije na kojoj se podiže. Naravno, uvek se preporučuje da potporni zid stilski prati koncept uređenja okućnice, a pre svega da bude što neprimetniji i nenametljiviji. Budući da je ipak u pitanju građevinska struktura i da je u svakom smislu vrlo uočljiv, važno je da se stopi s okolinom. Ovo je i razlog zašto se potporni zidovi često dodatno prekrivaju vegetacijom koja se sadi na višim tačkama da bi, kako raste, prekrila ceo zid ili se pravi od šupljih blokova u kojima se sade biljke.

2.1. Klasični betonski potporni zidovi

Betonski potporni zidovi su najčešći izbor za ovakvu vrstu zaštitne gradnje. To je zbog njihove univerzalnosti, neutralnog izgleda i, iznad svega, izuzetne izdržljivosti, koja odoleva svim vremenskim uslovima. Betonski zid se pravi tako što se prvo pripremi oplata sa armaturom, a u nju se zatim ulije beton. Priprema oplate sa armaturom zahteva određeno znanje i iskustvo. Zid se može podići i bez armature, ali će takva konstrukcija biti slabija i manje otporna na mehanička oštećenja ili uticaj vremenskih promena. Najbolje u vezi sa betonskim upornim zidovima je to što ih praktično nikad ne treba popravljati. Pošto se mahom izlivaju u jednom komadu, celom površinom ravnomerno nose sile pritiska zemlje koje deluju na strukturu. Osim manjih nasedanja (govorimo o milimetrima), na takvoj betonskoj kosini ne treba ni očekivati druge promene. Ako se betonski zid počne naginjati u pravcu pritiska zemlje, to znači da temelj nije pravilno izveden ili da je pogrešno procenjena potrebna debljina betona.

2.2. Potporni zid od betonskih elemenata

Poseban sklop potpornog zida je montažni betonski zid, koji se pravi od fabrički pravljenih elemenata; ti se gotovi fabrikati transportuju do određenog mesta i postavljaju. Na kraju cela dužina zida izgleda kao mozaik više međusobno povezanih montažnih elemenata. Prednost ovakvog građevinskog sklopa u odnosu na klasičnu gradnju je kraće vreme rada, kvalitetniji betonski elementi zbog bolje kontrole mešavine i njenog očvršćavanja tokom proizvodnje, a takođe i nešto niža cena u poređenju sa klasičnim betonskim zidom.

2.3. Potporni zid od betonskih blokova

Potporni zid od betonskih blokova po svojoj izdržljivosti i otpornosti uporediv je s izlivenim betonskim nasipom, samo što je njegova izgradnja nešto lakša. Za nju nisu potrebne ni oplata ni armatura, već priprema podloge i temelja. Zbog toga zid može biti izgrađen od klasičnih betonskih blokova, punih ili šupljih, lomljenih ili cepanih. Ovakav uporni zid pravi se praktično isto kao zid od opeke - blokovi se slažu jedan na drugi, pa spajaju malterom. Na samom vrhu se postavljaju manji, završni elementi, kakve su betonske cigle ili ploče, a ako se uz to za spoljnu oplatu izaberu naročiti betonski elementi - a ima takvih koji izgledaju kao pravi kamen, recimo - zid može delovati kao stilski element na otvorenom.

2.4. Kameni potporni zidovi

Kameni potporni zidovi vrlo su popularni posebno u mediteranskom svetu. Ipak, treba imati na umu da su relativno zahtevni za izvođenje, a posebnu pažnju treba posvetiti izboru kamena. Najbolji je izbor onaj koji se može naći na lokaciji na kojoj se zid i podiže. Međutim, treba izbeći mekše vrste, budući da su manje izdržljive i trajne, kao porozne stene koje zbog svoje strukture vrlo brzo upijaju vodu ili škriljac koji se lako drobi. S druge strane, veoma tvrde stene takođe nisu pogodne, čak i ako su veoma stabilne i otporne na atmosferske uticaje. To je zato što se kamen iz kamenoloma nikada ne može naslagati direktno u potporni zid; obično se mora doraditi, odnosno, oklesati do određene forme. Ovaj zadatak je vrlo težak ili čak nemoguć ako su u pitanju tvrde stene.

Prilikom odabira kamena za škarpe, pored odgovarajuće vrste i tvrdoće, odlučujete se i za veličinu; najbolje i najpraktičnije je uzeti kamenje od kog se može relativno brzo i jednostavno podići zid bez previše obrade i dorade. Preveliko kamenje zahteva previše dodatnog posla, a premalo će učiniti da zid deluje šupljikavo i nestabilno. Drobljeni kamen se može naručiti u kamenolomu, pa prerađivati, što u principu izađe skuplje nego kod dobavljača građevinskog materijala.

2.5. Drveni potporni zid

Najređa verzija potpornog zida je svakako drveni. Razlog je prvenstveno zbog osetljivosti i nepostojanosti drveta, koje od svih navedenih materijala najmanje odoleva vremenskim promenama. Drveni potporni zidovi su teški za održavanje, jer se daske ili ploče moraju stalno kontrolisati i premazivati zaštitnim premazima, bojom ili lakom, a one oštećene ili natrule, menjati novim što je pre moguće. Ipak, drveni zid nudi i neke prednosti. Jedna od glavnih je njegova cena, jer ploče ili daske možete iseći i sami. Ako odlučite da i ostatak uradite samostalno, trebaće vam čelični stubovi koji će biti nosači i držači na koje se drveni elementi fiksiraju. Još jedna prednost ovakvog zaštitnog zida je laka izrada, jer se veličina i oblik drvenih ploča mogu brzo prepraviti i prilagoditi, a čelični stubovi ne zahtevaju nikakve dodatne radove osim temelja. Na kraju, ali ne i najmanje važno, drveni potporni zid je od potpuno prirodnog materijala koji se može reciklirati i iskoristiti, pa je to odličan izbor u slučajevima kada je potrebno brzo, privremeno rešenje.

3. Kako se pravi potporni zid od betona?

3.1. Priprema terena za potporni zid

Pre nego što se počne podizanje zaštitnog pojasa, mora se napraviti odgovarajući temelj, jer će samo tako zid biti čvrst, stabilan i dugotrajan i služiće svojoj svrsi. Za temelj se prvo priprema teren, odnosno, kopa jama čije se dno prekriva slojem šljunka. Taj sloj mešavine sitnijeg i krupnijeg šljunka i ponekad peska, u debljini 10 - 20 cm (retko i više) na dnu jame, naziva se tamponom; sabija se da bi postao kompaktan, neporozan i otporan na mraz. Nakon što se sve izravna, počinje betoniranje temelja, koji se po potrebi može i ojačati armaturom.

3.2. Temelj potpornog zida

Kada se pripremi teren, zapravo naspe i sabije tampon na dnu temeljne jame, počinje betoniranje; temelj se pravi kao pojasni, odnosno, trakasti. Kojih će dimenzija biti, zavisi od dimenzija samog zida. U principu, pravilo je da su i širina i dubina temelja iste kao i standardne dimenzije pojasnih temelja. To znači da temelj mora biti ispod zone smrzavanja, na oko 80-100 cm (ispod površine), a širina treba da je 50-70 cm. Dubina se određuje prema geografskom području, zapravo, prema jačini mraza i dubini do koje inače dopire, dok širina zavisi od širine samog zida. U svakom slučaju, temelj mora biti najmanje dva puta širi od zida. Zbog preuskog temelja potporni zid može početi da se sleže i tone, a zbog plitkog, voda se zimi zadržava i mrzne u samoj konstrukciji, što dovodi do pucanja i korozije armature u temeljima.

3.3. Oplata i armatura za temelj

Betonski pojasni temelji grade se pomoću šalovanja - postavljanja drvene oplate. Izgradnja betonskog temelja bez oplate nikako se ne preporučuje. Naime, neki izvođači građevinskih radova prosto preskoče postavljanje drvene oplate i beton ulivaju direktno u građevinsku jamu, što nikako ne treba da se radi. To je izvodljivo, ali tada praktično nije moguće kontrolisati tačnost konstrukcije niti dimenzije temelja, a greške se umnožavaju sa dužinom temelja. Toga radi uvek preporučujemo šalovanje drvenom oplatom, u koju se zatim uliva beton. Šalovanje omogućava preciznu kontrolu cele konstrukcije, dimenzija i položaja čelične armature u temeljima. Nadalje, olakšava fiksiranje, tako da se armatura neće pomerati niti skliznuti iz predviđenog položaja prilikom sipanja betona. Armatura u betonu preuzima delovanje zateznih sila i na taj način obezbeđuje dodatnu stabilnost zida, ali i prenošenje pritiska sila sa vrha zida na dno. Za ovakvo pravilno izvođenje betonskog temelja s armaturom potrebno je znanja i veštine, pa vam svakako savetujemo da angažujete profesionalce i ne počinjete posao sami.

3.4. Drenažna cev

Jedan od vrlo važnih elemenata svakog zaštitnog zida je odvodna ili drenažna cev koja je obavezna. Ova cev obezbeđuje kontrolisan odliv vode tokom velikih kiša kroz otvore napravljene u potpornom zidu. Te otvore treba unapred planirati na određenom rastojanju i njihova mesta obeležiti pre gradnje zida. Ako se pravi betonski zid, plastične drenažne cevi se postavljaju na mesta u oplati, pre ulivanja betona. Ako se odvodna cev pravilno ugradi, znatno se smanjuje pritisak vode na potporni zid.

4. Podizanje kamenog potpornog zida

4.1. Priprema terena i iskop jame

Za kameni potporni zid, kao i za svaku zaštitnu barijeru, prvo se mora pripremiti i utvrditi teren. Nakon toga sledi priprema armirano-betonskog temelja, premda se, teoretski gledano, temelji mogu napraviti i od kamena. Takva konstrukcija temelja je rizičnija, jer je teže kontrolisati parametre kvaliteta, čvrstine i neporoznosti, pa se AB temelj smatra mnogo boljim izborom.

4.2. Kameni potporni zid s cementnim malterom

Ako se odlučite za kameni zid sa cementnim malterom, znajte da se kamenje postavlja na sloj cementnog maltera koji ih spaja u čvrstu celinu tako da je jačina zida jedna od njegovih prednosti. S druge strane, njegova neporoznost bi mogla da se pokaže kao slabost, zbog zadržavanja vode, pa je tu drenažna cev jako bitna. Ako se odlučite za gradnju sa cementnim malterom, obratite pažnju na obradu fugni. Maltera može biti previše u fugnama tako da dođe sve do spoljne ivice, čime se gubi trodimenzionalnost zida koliko i specifičnosti svakog pojedinačnog kamena; zapravo, tako „zaliven“ zid više liči na nalepnicu nego na strukturu od prirodnog kamena. Zid će izgledati lepše kada su fugne dublje i nisu do vrha ispunjene malterom, tako da se volumen i tekstura svakog kamena jasno vide i prirodnost celog zida nije narušena.

4.3. Rad s peskom i zemljom

Ovaj način izrade potpornog zida je takozvano suvo zidanje kamenom. Fugne između pojedinih kamenih elemenata jednostavno se pune smešom od peska i zemlje. Ovakav potporni zid nije čvrst i stabilan koliko onaj sa cementnim malterom, ali može da izdrži pritisak zemlje, ukoliko nije viši od metra. Ovakva smeša je, takođe, dovoljno porozna.

4.4. Postavljanje kamenja

Kada je temelj spreman, počinje se postavljanje kamenja jednog uz drugi. Ako se radi suva gradnja, pukotine između kamenja se pune smešom peska i zemlje, a ako se koristi tzv. mokra gradnja, fugne se pune cementnim malterom. Formiranjem pojedinačnih redova i postepenim rastom potpornog zida, formira se i kosina ispunjena zemljom, pri čemu se najviše pazi da se odvodna cev ne ošteti. U principu, pri postavljanju kamenja, pravilo je da se veće i lepše stavlja na prednju stranu kako bi bilo „lice“ upornog zida, a ostalo ide iza. Dok se ređa, kamenje treba da se iskosi tako da cela kosina zida na kraju bude oko optimalnih 20°. Najlakši način da se ovakav nagib zadrži tokom gradnje jeste da se u kosinu pobiju letvice u obliku šablona sa svake strane zida i spoje konopcem koji će tokom gradnje služiti kao orjentir i graničnik.