Dekorativni kamen - šta sve treba da znate?

1. Kameni podovi - uopšteno

1.1. Upotreba prirodnog kamena u građevinarstvu

Poslednjih godina popularnost prirodnog kamena raste, a enterijeri sa podovima od prirodnog kamena postaju sve traženiji. Prirodni kamen za zidne i podne obloge je sada, može se slobodno reći, pravi trend u unutrašnjem uređenju. Uz drvo, prirodni kamen je svakako najstariji građevinski materijal. Budući da je u prirodi dostupan u gotovo svim geografskim područjima, sačuvao je svoj status važnog elementa gradnje do naših dana. Velika gustina i čvrstina prirodnog kamena razlog su njegove dugovečnosti koliko i upotrebljivosti kamenih zdanja stotinama godina nakon izgradnje, a svakako i odlične očuvanosti kamenih podnih obloga. Objekti, oplemenjeni prirodnim kamenom, smatraju se vrednijim, luksuznim i onim koji standarde gradnje podižu na viši nivo.

1.2. Upotreba kamena kroz istoriju

Nekada se kamen smatrao osnovnim građevinskim materijalom, koji se naširoko koristio i za popločavanje puteva (rimski putevi su dobar primer za to) i za oblaganje unutrašnjih površina. Međutim, u to vreme je postojala razlika u vrednosti i značenju pojedinih vrsta kamena te u načinu njihove obrade. Bogataši su svoje domove oblagali najskupljim i najcenjenijim vrstama, koje su obrađivali vrhunski majstori, a zatim postavljali na načine i u oblike koji su se, takođe, smatrali izvanrednim primercima zanatskog umeća. Podovi i zidovi važnih državnih zgrada, palata i, naravno, crkava, bili su prekriveni najboljim i najlepše urađenim kamenjem, najčešće u vidu neke geometrijske sheme ili mozaika. U doba baroka upotreba kamena postala je domalo neizostavna, pa su se njime prekrivale apsolutno sve površine osim tavanica. Stoga se i danas upotreba kamena u završnim fazama uređenja eksterijera i enterijera smatra vrlo sofisticiranim, krajnje elegantnim i, svakako, vrlo luksuznim dizajnom.

1.3. Koje površine treba obložiti kamenom?

Poslednjih decenija se čini da se minimalističke tendencije vraćaju u modu i to se najbolje može uočiti kroz vrlo učestalu upotrebu pravila „manje je više“. U praktičnoj primeni to znači da treba izbegavati nagomilavanje i pretrpavanje u svakom smislu, jer samo tako određeni elementi koji se smatraju vrednima mogu doći do izražaja. Zato se, kada je kamen u pitanju, preporučuje da se njime oblažu samo neke površine ili njihovi delovi. Te površine uglavnom su podovi, a ređe zidovi. Upotreba kamena na zidovima, u kućama, mahom je rezervisana za kupatila, dok se kamene podne površine mogu naći u svim prostorijama, bez obzira na njihovu namenu, iako su češće u kuhinjama, kupatilima, predsobljima ili hodnicima nego u drugim delovima doma.

1.4. Prednosti postavljanja kamena

Postavljanje kamena ima mnoge prednosti. Najveća je, svakako, trajnost kamene površine, bilo da je reč o podu ili zidu. Zbog izuzetne čvrstine prirodnog kamena, podna površina će biti vrlo otporna na udarce, ogrebotine i druga mehanička oštećenja. S druge strane, upravo zbog te izdržljivosti kameni podovi se lako i održavaju; mrlje od prosutih tvari ne prodiru kroz površinu te se mogu obrisati vlažnom krpom upravo kao i druge vrste nečistoća. Oblaganje kamenom podiže i vrednost svakom domu, jer je reč o netipičnom i nesvakidašnjem ulaganju radi stila i estetike.

1.5. Slabosti postavljanja kamena

Kamenu koji se upotrebljava kao materijal za eksterijer i enterijer može se pripisati ovo ili ono, ali mu je praktično jedina prava zamerka cena. Prirodni kamen kao građevinski materijal, jedan je od najskupljih na tržištu, a i rad s njim dosta košta. Budući da su obrada i postavljanje vrlo zahtevni i dugotrajni postupci koji traže vešte i iskusne zanatlije, ne preporučujemo da pokušavate sami. Osim toga, kamen je jedino neotporan na određene hemikalije, pa ako se ne impregnira i zaštiti na odgovarajući način, sav trud i trošak mogu biti uzaludni.  

2. Vrste kamena i njihova upotreba

Određene vrste kamena zapravo su određene vrste stena, a one su podeljene u tri osnovne grupe, odnosno na magmatske, metamorfne i sedimentne stene. Tvrdoća, izgled i otpornost na mehanička i hemijska oštećenja, a samim tim i pogodnost za upotrebu, zavise od grupe u koju spada i određeni kamen. Pre kupovine, veoma je važno da se upoznate sa svojstvima pojedinačnih stena koje želite. U Srbiji se najviše koriste domaće vrste prirodnog kamena kakve su: struganički, ravnogorski, baški, studenički, aranđelovački i bukovički, pirotski, prilepski kamen te bosuta i siga.

2.1. Magmatske stene

Magmatske stene se često nazivaju i eruptivnim, jer su nastajale u procesu hlađenja žitke mase, odnosno, magmatskih rastopa koju su vulkani izbacivali u dalekoj prošlosti Zemlje. Ove su stene nastale procesom kristalizacije ili očvršćavanja iz magme rastopljenog kamena. Zato su magmatske stene vrlo rasprostranjene, a kod nas su vrlo česte graniti i porfiri. Zbog svog mineralnog sastava i zrnaste strukture, najčešće se koristi granit, a i tehničke karakteristike su mu odlične. Zbog svoje tvrdoće i raznolikosti boja, teksture, strukture i izdržljivosti, pogodan je za sve unutrašnje i spoljašnje površine, posebno za one sa velikim mehaničkim opterećenjima koliko i onim koja nastaju zbog izloženosti vremenskim i temperaturnim kolebanjima. Kada su u pitanju vrste kamena za fasade, najčešće se u ove svrhe koristi lomljeni prirodni kamen (vrste kakve su struganička ravna, baška, studenica, bosuta i slični), i to debljine do 2 cm. Osim lomljenog, za izradu fasada mogu se koristiti i sečeni kamen, štanglice, rezane ploče, i drugi tipovi.

2.2. Sedimentne stene

Druga grupa su stene sedimentnog ili taložnog porekla. One su nastale taloženjem finog materijala i njegovom postepenom transformacijom u stensku masu što se može najbolje videti po horizontalnim linijama, slojevima u stenama. U ovu grupu spadaju breča, peščar, krečnjak i kreda. Ove stene mogu se naći sa najrazličitijim šarama i oblicima, a u njima se često nalaze komadi šljunka, školjke, pa čak i fosili. Sedimentne stene spadaju među osetljivije i mekše, pa se po čvrstini ne mogu uporediti s metamorfnim, kakav je granit. Budući da su osetljivije, a raznobojnije, ove se vrste kamena najčešće koriste za oblaganje unutrašnjih površina i dekoraciju, a ponekad i na fasadi, ako je adekvatno zaštićena strehom.

2.3 Metamorfne stene

Treći tip predstavljaju stene koje nastaju preobražajem magmatskih i sedimentnih pod uticajem visoke temperature, pritiska ili hemijskih procesa. Smatraju se jačim od sedimentnih, ali slabijim od magmatskih stena. Najpoznatije metamorfne stene su mermer, peščar i kvarcit. Peščar se koristi za oblaganje potpornih zidova, konstrukcionih stubova i podnih površina. Mermer se smatra jednim od najprestižnijih i najraznovrsnijih vrsta građevinskog materijala, koje nazive dobijaju po mestu porekla. Zbog svog atraktivnog i luksuznog izgleda, uglavnom se koristi u unutrašnjosti kao kamen za podne i zidne obloge.

3. Proces postavljanja kamena

3.1. Idealno vreme za oblaganje

Kamene obloge na spoljne površine treba postavljati leti, jer je stepen rastezanja kamena tada najveći, dok se u unutrašnjosti može postavljati i zimi, ali samo ako se prostorija greje i temperatura nikada ne pada ispod 5°C.

3.2. Priprema podloge za postavljanje kamena

Pre nego što se počne sa postavljanjem kamena, mora se pripremiti podloga. Ako se kamen postavlja na spoljne površine, mora se pripremiti i iskop, ne dublji od 20 cm. Prilikom oblaganja spoljnih površina, podloga mora takođe biti dobro učvršćena i blago iskošena zbog slivanja kišnice (2%). Mora se uzeti u obzir i odgovarajući broj odvodnih elemenata, koji uključuju kanale, jarke, ispuste i slično.

Ako se kamen postavlja u enterijeru ili na terasama i balkonima, estrih, odnosno, cementna košuljica preko koje će doći kamen mora biti dobro nivelisan, ujednačen i ravnomeran celom površinom. Ako su u pitanju mesta na kojima treba obezbediti odliv vode, npr. kupatila ili terase, podloga mora biti pripremljena pod odgovarajućim nagibom (2%) tako da voda može neometano i lako oticati.

3.3. Plan postavljanja

Nakon što se površina izravna i pripremi, sledi postavljanje kamenih ploča. Kamen mora biti sasvim čist i suv. Nije loše ako se pre početka rada još jednom ponovi proračun i nacrt postavljanja te utvrdi tačka gde će se početi sa ugradnjom kako bi kamena obloga ispala što lepše. Pri tom treba imati u vidu „podne barijere“ kakve su slivnici, šine ili graničnici, stepenice i slično, a koje itekako utiču na način rada.

3.4. Lepak za postavljanje kamena

Za oblaganje kamenom mahom se koristi lepljenje, odnosno, tzv. debeloslojni lepak. Izbor lepka zavisi od vrste kamene obloge, stanja podloge i namene površina (da li će obloga biti u kontaktu sa vodom ili neće). Od ključnog je značaja da lepak nudi 100% prianjanje površine i lepka, što omogućavaju lepkovi povećane plastičnosti sa posebnim dodatkom (plastifikator). Stopostotna kontaktna površina znači da obloga nema mesta bez lepka u koje bi voda mogla prodreti. Tu su najvažnija elastična svojstva lepka. Modul elastičnosti širenja obloge razlikuje se od modula elastičnosti izduženja podloge, što znači da se pri promeni temperature (podno/zidno grejanje i hlađenje) podloga i obloga drugačije skupljaju i rastežu, što dovodi do kretanja i pucanja kamene obloge. Lepak koji sadrži komponente za elastičnost, odnosno, deformabilnost, može da kompenzuje ova mimoilaženja površina.

3.5. Fugovanje kamenih ploča

Fugovanje je poslednji korak pri postavljanju kamenih obloga. Za fugovanje prirodnog kamena mora se odabrati fleksibilna i vodootporna masa pogodna za prirodni kamen. Pre samog rada, svi se spojevi moraju dobro i valjano očistiti i osušiti, a treba im proveriti i dubinu. Na ambalaži fugomala se uvek nalaze informacije o načinu upotrebe, pa se tako i ovde može naći uputstvo o razmeri mešanja praha za fugovanje i vode. Nakon mešanja u navedenom odnosu, treba sačekati nekoliko minuta. Tada se može početi sa fugovanjem. Kao i prilikom postavljanja keramičkih pločica i ovde se koriste plastični krstići, odnosno, distanceri, da bi fugne izgledale što ravnomernije i ujednačenije. Važno je da na kraju svi spojevi budu potpuno ispunjeni.

3.6. Izbor boje mase za fugovanje

Prilikom odabira boje fugirne mase poželjno je da ona bude što sličnija boji kamena koji se radi, osim ako namerno ne želite da istaknete kontrast. Fugirna masa se na vazduhu postepeno suši, pa treba malo sačekati da bi se videla prava nijansa. Čišćenje se počinje tek kada masa sasvim očvrsne, da se ne bi isprala.

3.7. Oblici i površine kamena

Prirodni kamen se može koristiti u neobrađenom obliku (recimo, peščar za uporne/potporne zidove i podzidavanje), ali se iz praktičnih razloga uglavnom koristi rezan i obrađen. Tehnološki procesi obrade kamena mogu biti mehanički među koje spadaju abrazivna i udarna te nemehanička, odnosno, termička kao i obrade ultrazvukom, laserom i strujama visoke frekvencije, a koja od njih će se koristiti zavisi i od namene i od svojstava koje treba dobiti. U svakom slučaju, završnom obradom kamenih elemenata s vanjske površine se skida vrlo tanak sloj kamena  čime se ne menjaju njegov oblik ni dimenzije, ali mu se daje potrebna dekorativnost i produžava vek trajanja. Tako se na kraju dobijaju grube, srednje i fine površine prema upotrebi - hrapava i izbrazdana površina protiv klizanja u kupatilu ili eksterijeru ili polirana, pečena, štokovana ili sirova površina za enterijer.

3.8. Dimenzije kamenih ploča

Dimenzije ploča su različite i zavise od vrste stena. Obično su široke ili duge između 20 i 60 cm, ali mogu biti i veće. Preporučuje se da dimenzije obloga budu takve da ih jedan ili dva montera mogu lako podići.

4. Tehnike postavljanja kamena

Uopšteno govoreći, razlikuju se tri tehnike ugradnje kamena.

4.1. „Floating“ tehnika

Prva je tzv. plutajuće postavljanje, po nazivu iz engleskog jezika „floating“. Ovakav način rada podrazumeva da se na pripremljenu podlogu nanese prvi, tanji sloj lepka, a odmah zatim i drugi deblji koji se izbrazda nazubljenom gletericom. U ovako nanesen, još neosušen sloj lepka se postavlja kamen i utiskuje, a onda pozicionira i učvršćuje drvenim ili gumenim čekićem.

4.2 „Back-buttering“ tehnika

U ovom postupku, za razliku od prethodnog, lepak se nanosi direktno na ploču, na zadnju stranu zapravo i odmah fiksira na pologu. Ova tehnika je posebno korisna za oblaganje kamenim pločama neujednačene debljine.

4.3. Kombinovana tehnika

Treći postupak ugradnje kamena je tzv. kombinovana tehnika. Kada se radi na ovaj način, lepak se nanosi i na oblogu i na podlogu, a zatim se ploče fiksiraju na svoje mesto drvenim ili gumenim čekićem. Ovaj način se najčešće koristi za oblaganje spoljnih površina.

5. Oblaganje kamenom u vlastitoj režiji

Oblaganje kamenom smatra se zahtevnim zadatkom, koji je najbolje prepustiti profesionalcima s mnogo godina rada i iskustva. Proces postavljanja kamena sastoji se od više koraka, koji zahtevaju puno pažnje i česte provere podloge i kvaliteta rada. Potrebne su i posebne mašine i alati kakvi su dijamantsko sečivo za sečenje i orezivanje kamena, koje većina ljudi nema u garaži, a kupovina se ne isplati zbog visoke cene za jednokratnu upotrebu. Majstori će to uraditi mnogo brže, stručnije i kvalitetnije uz garancije za svoj posao, pa vam ne preporučujemo da se samostalno upuštate u takav poduhvat.

6. Cena postavljanja kamena

Cena postavljanja kamena najviše zavisi od složenosti terena i majstora, jer cene znatno variraju od izvođača do izvođača radova. Cena ugradnje kamena na već pripremljenu podlogu je između 9 i 12 EUR/m2, ali ako podloga treba da se radi, troškovi se povećavaju na oko 20 EUR/m2. Ova cena, naravno, ne uključuje troškove materijala, koji su znatni za prirodni kamen, ali umnogome zavise i od vrste i dimenzija kamena kao i od dobavljača.