1. Lepljenje pločica - šta sve treba da znate?

1.1. Standardi postavljanja pločica

Postoji međunarodni standard za kategorizaciju keramičkih pločica i on se naziva SIST EN ISO 14411. U tom standardu, one su razvrstane po načinu proizvodnje (A - crtane i B - suvo štampane) i po apsorbovanju tečnosti (E). Obzirom na to, dalje se dele na unutrašnje i spoljne, podne i zidne. Standard ima dopune po kojima su određene dimenzije (dužina, širina, debljina), fizičke karakteristike (otpornost na udarce, smrzavanje itd.) kao i hemijske (otpornost na mrlje, hemikalije itd).

Shodno ovome, pločice se po standardu i obeležavaju u proizvodnji: podne pločice imaju nacrtano stopalo, one za zid nacrtanu šaku; a uz to stoji serijski broj, pa oznaka otpornosti na habanje (PEI) i slika snežne pahuljice kao znak otpornosti na smrzavanje.

1.2. Pravilan izbor pločica shodno nameni

Vrlo je važno da izaberete pločice čije su karakteristike odgovarajuće nameni; stoga dobro razmislite o sledećim činiocima: prvi je lokacija - gde će te pločice biti (spolja, unutra, na podu ili zidu). Sledeća je vrsta podloge - da li će nove pločice biti postavljene preko postojećih ili na zid od opeke, na betonske blokove, estrih ili cementnu košuljicu, na malter ili ivericu itd. - pri čemu su svakako najvažniji nosivost i kvalitet te podloge. Treći činilac su veličina i oblik površine koja će biti obložena pločicama; sledeće je opterećenje - svakako da je opterećenje koje pločice trpe u stambenom prostoru različito od onog u proizvodnoj hali, recimo. Zadnji, ali ne manje važan činilac je način postavljanja pločica - tankoslojno lepljenje ili postavljanje u cementni malter.

Prema karakteristikama koje pločice moraju da imaju u odnosu na namenu, podeljene su u sledeće kategorije:

R0: isključivo za zidove;

R1: za podove u prostorijama koje se ne prljaju niti imaju pristup spolja - takve su, recimo, kupatila ili sobe;

R2: za podove u prostorijama kakve su dnevne sobe gde samo po izuzetku ulazimo u cipelama. Zato nisu za kuhinje, hodnike ili slične prometne prostore;

R3: za ulaze, hodnike, kuhinje, balkone, lođe, terase - rečju, prostore koji su izloženiji prljanju;

R4: za podove koji su stalno izloženi prljanju kao što su ulazi, predvorja, izložbeni prostori, prodavnice i slično;

R5: za podove koji su izloženi stalnom i znatnom prljanju - tržni centri, pumpe, atrijumi, proizvodne hale i slično.

2. Različite vrste pločica

2.1. Keramičke pločice

Keramičke pločice se prave od kaolinita, peska i gline - smeđe, crvene ili bele kao i još nekih dodataka, presovanjem u čeličnim kalupima pod velikim pritiskom i pečenjem u pećima na temperaturi višoj od 900°C. Većini pločica dodaje se glazura kako bi imale dezene ili boju. Keramičke pločice su poroznije, apsorbuju vlagu i lakše ispucaju, slabije su i manje otporne. Toga radi nisu pogodne za spoljne površine niti one unutrašnje koje su izložene velikoj i učestaloj upotrebi. Glazura im lako puca i kruni se, pa ostane ogolela glina. Međutim, iz istih razloga lakše se režu i postavljaju, a i jeftinije su od porcelanskih pločica.

2.2. Porcelanske pločice

Porcelanske pločice se smatraju najtvrđim oblogama; vodootporne su i ne smrzavaju pa se zato mogu upotrebiti za oblaganje spoljnih površina. Ipak, danas je najviše unutrašnjih pločica baš od porcelana. Ove pločice u Italiji, odakle i dolazi najviše vrsta, nazivaju se „granitogres“ ili porcelanske, a u engleskom jeziku za njih postoji izraz „stoneware“ ili kamenina. One se prave od peska sitne granulacije, mlevenog kamena, pigmenata i visokokvalitetne gline kaolin, koja deluje kao vezivo. Smesa za pločice se presuje pod velikim pritiskom a zatim peče na temperaturi višoj od 1200°C. Na uzdužnom ili poprečnom preseku se može videti da im je struktura svuda ista i zato su čvršće. One, za razliku od keramičkih pločica, nemaju glazuru, ali im se površina može obraditi na razne načine da bude gruba, polirana, baršunasta, sitnozrnasta i tako dalje. Oznaka PEI na ovim pločicama je najmanje 5. Iz istog razloga mogu biti i najrazličitijih dimenzija - od mozaik do čak 3 m. Obično su debljine 10 mm, ali su one velikog formata tanje - svega 3 mm no, mogu se ojačati armaturom od staklene vune.  

2.3. Staklene pločice

Pločice od stakla, kao i od drugih materijala, mogu biti različitih oblika, veličina i boja pa se i koriste u različite svrhe; najčešće kao zidne obloge ili aplikacije. Neke se prave od recikliranog stakla tako da su, osim što su vizuelno vrlo interesantne, dobre i za prirodnu sredinu. Može se reći da o njima dovoljno govori i to što su korišćene za mozaike i 8.000 godina p.n.e.

2.4. Cementne pločice

Cementne pločice su namenjene oblaganju podova u stambenim i javnim prostorijama koje ne trpe veliko opterećenje i nisu previše frekventne. Za razliku od keramičkih pločica, cementne svoju čvrstinu dobijaju procesom dehidracije portlandskog cementa umesto pečenjem glinene smese. Cementnim pločicama se najbolje imitiraju rustični stilovi iz XIX veka, kada su bile najpopularnije, budući oslikane pastoralnim prizorima jarkih boja. Slike su uglavnom bile hidraulički utiskivane u površinu. Cementne pločice su manjih dimenzija te su deblje od keramičkih i porcelanskih, a mogu biti kvadratne, pravougaone i višeugaone.

2.5. Pločice od prirodnog kamena

Kamene pločice su zaista čvrste i izdržljive, naročito ako su od granita koji je skoro neuništiv. Druge često upotrebljavane vrste kamena su mermer i vapnenac, ali su oni mekši i slabiji. Održavanje i čišćenje pločica od prirodnog kamena je jednostavno. Jedino što se može smatrati manom je to što su hladne te se manje koriste za podove u stambenim prostorijama. Međutim, za oblaganje zidova su idealne i tako se najviše i koriste, pored popločavanja kupatila i kuhinja. Granitne ploče su odlične za prometne prostore u javnim objektima. Kamene pločice se mogu koristiti i za oblaganje spoljnih zidova i podova.

3. Način postavljanja pločica

Iako mnogi misle da je postavljanje pločica jednostavno, to je daleko od istine. Naročito ako nemate nikakvog iskustva, preporučujemo da se svakako obratite stručnjacima da biste izbegli moguće komplikacije i da bi rezultat bio u svakom slučaju mnogo bolji.

3.1. Priprema podloge

Prvi i najvažniji korak u postupku postavljanja pločica je priprema podloge. Podloga mora biti potrebne nosivosti, odnosno, dovoljno čvrsta da nosi težinu materijala ali i predviđenog opterećenja i mora biti sasvim ravna; ako nije, upotrebljavaju se različite klasične ili samorazlivne smese za ravnanje. Keramičke pločice se postavljaju na suve i čiste površine, a i same moraju biti takve, pa se po potrebi dodatno čiste i suše. Na pripremljenu površinu nanosi se osnovni premaz koji smanjuje vodopropustnost. Ako se pločice postavljaju u kupatilo ili slične, „mokre“ prostorije, obavezan je i vodootporni premaz.

3.2. Dimenzioniranje i raspored pločica

Kada se podloga pripremi na odgovarajući način, ceo prostor se mora premeriti i napraviti plan postavljanja pločica. Prvo se meri površina podloge da bi se znalo koliko je pločica potrebno i pritom se dodaje 10% - to je količina koja će u toku rada otpasti zbog ukrajanja uglova i sličnog. Prvi redovi pločica se postavljaju po sredini, pa se preko njih rastegne zidarski konopac, paralelno s bočnim stranama. Redovi levo i desno od razapetog konopca se tako nastavljaju do kraja. Preporučljivo je da se uvek prvo postavljaju zidne a potom podne pločice pri čemu fugne na podu treba da budu nastavak onih sa zida te da sve izgledaju kao neprekinuta linija, naravno, ako je to moguće zbog dimenzija. Preporučuje se i to da se pločice prvo poređaju na suvo, bez lepka, naročito ako se pravi neka šara. Kada raspored pločica bude zadovoljavajući, lako će se zalepiti.

3.3. Sečenje pločica

Pločice se seku posebnim sekačem. Kada se napravi urez, pločica se na željenom mestu lomi keramičarskim kleštima. Da bi se pravili okrugli otvori na pločicama (za cevi i druge instalacione elemente) koristi se kružna testera na bušilici ili posebne štipaljke kojima se odvaljuju manji komadi pločica.

3.4. Postavljanje pločica

Kada se napravi konačan raspored pločica i dobije željena mustra ili oblik na zidu ili podu, onda se postepeno nanosi tanji sloj lepka na zadnjoj strani i metalnom grebalicom pravi rebrasta površina. Keramička pločica se potom postavi na mesto i pritisne, a onda učvrsti gumenim čekićem. Da bi pločice bile tačno i precizno raspoređene između njih se postavljaju distanceri, odnosno, plastični krstići kojima se pravi razmak za fugne koji može biti od 2 mm do 1 cm. Kada se sve završi, lepak mora da se suši najmanje 12 sati.

3.5. Fugovanje pločica

Poslednji korak u postavljanju pločica je fugovanje. Smesa za fugovanje je obično u prahu i treba da se razmuti u vodi po uputstvu proizvođača. Nanosi se gumenom ili silikonskom špahtlom i to dijagonalno preko celih pločica tako da se sve fugne sasvim popune, od dna do vrha i od zida do zida. Smesa koja ostane na samim pločicama se samo obriše kao i svi, eventualni, tragovi lepka pre nego što se skore. To će vam najlakše poći za rukom pomoću sunđera natopljenog čistom vodom. Ako bude skorelih ostataka koji se vodom ne mogu obrisati, tu su posebna sredstva za skidanje cementa ili razređivači. Ugaone, diletacione i priključne fugne se ne fugiraju fugomatima već posebnim elastičnim silikonom. Pre nanošenja silikona te fugne se oblepe lepljivom trakom.