1. Centralno grejanje - šta sve treba da znate?

1.1. Koliko je toplote potrebno?

Moderne tehnologije grejanja promovišu uštedu energije i zaštitu životne sredine. Stoga, pre nego što se odlučite za jedan od načina grejanja, zapitajte se koliko je toplote zaista potrebno? Toplota je sasvim subjektivna i lična kategorija opažanja i razlikuje se od čoveka do čoveka. Na istoj sobnoj temperaturi nekome je vruće, a neko se trese od zime. Na naša čula deluju mnogi faktori, pa tako i na osećanje toplote u prostoru utiču ugrađeni materijali, veličina prostora, relativna vlažnost itd. Uzima se da je optimalna temperatura za stambene prostore 19-23°C i da se ljudi najprijatnije osećaju na oko 22°C.  

1.2. Kako funkcioniše sistem centralnog grejanja?

Centralno grejanje je sistem koji se zasniva na zagrevanju vode u centralnom ložištu. Zagrevanjem voda postaje lakša te se cevima prenosi do radijatora ili drugih grejnih tela u prostorijama stana ili kuće. Prolazeći kroz cevi voda se hladi i ponovo dobija na specifičnoj težini, pa se kao takva vraća u centralno ložište i ponovo zagreva. Kada nije moguće obezbediti ovakvo prirodno kruženje vode zahvaljujući njenim fizičkim svojstvima, ugrađuje se protočna pumpa koja to kretanje podstiče. Sistem centralnog grejanja čine:

• - kotao, odnosno, peć kao centralno ložište,
• - grejna tela - radijatori, podne, zidne i plafonske cevi,
• - razvodni sistem - centralno ložište i cevi i   
• - ekspanziona posuda.

1.3. Različiti ogrevi

Peć ili kotao obezbeđuju odgovarajuću toplotnu energiju koja se razvedenim cevima prenosi do svih prostorija u stanu ili kući. Toplota se u peći ili kotlu stvara sagorevanjem različitih vrsta goriva. Najviše se koriste peći na lož-ulje, plin, struju i tvrda goriva (ugalj, drva, pelet...). Na tržištu se mogu naći i tzv. kombinovane peći koje imaju različita ložišta za različita goriva. Postoje i peći koje se priključuju na solarno grejanje.

U našem regionu grejanje predstavlja veliki izdatak za svako domaćinstvo jer mora da se koristi 200-tinak dana godišnje. Korisnici energetski manje efikasnih energenata i sistema grejanja (lož-ulje, plin, električni radijatori, stare peći na drva ili strugotinu itd.) mogu ostvariti uštede i do 75% kada pređu na toplotne pumpe ili neku drugu savremenu tehnologiju. Pored manjih troškova, novi sistemi su daleko jednostavniji i još važnije - stvaraju prijatniju mikroklimu i manje štete prirodnoj sredini.

1.4. Pri korišćenju gasnih uređaja budite vrlo oprezni!

Kada se za grejanje izabere gas, odnosno, plin, mora se osigurati i odgovarujući odvod dima. Neophodna je ugradnja dimovodnih cevi od nerđajućeg čelika. U prostoriji u kojoj je plinsko ložište elektroinstalacije moraju biti postavljene na poseban način prema Pravilniku o korišćenju plinskih uređaja i uputstvima.

1.5. Ekspanziona posuda

Ovaj uređaj je jedan od elemenata sistema za grejanje. Njen je zadatak da spreči oštećenje sistema zbog povećanja pritiska vode u ložištu. Pri zagrevanju, voda se širi i višak vode se vodi u ekspanzione posude da bi se sprečio porast pritiska u sistemu. Nastali pritisak na neki način mora da se oslobodi i zato postoje sigurnosni ventili. Da bi ispuštali paru pravovremeno i na propisan način, moraju biti dovoljno veliki i pravilno montirani.

1.6. Sekundarno grejanje

Svakom primarnom sistemu grejanja može se dodati sekundarno u obliku solarnih kolektora ili toplotne pumpe. Snaga sekundarnog izvora toplote zavisi od veličine i potreba objekta za koji želite dogrevanje. Da biste napravili proračun, možete se poslužiti datim standardima (ISO 9001:2000 i SRPS.M.E6.100, 101 i 120): njima se izračunava koliko toplote mora biti proizvedeno da bi se objekat određene veličine zagrejao do 19°C pri minimalnim spoljnim temperaturama (u Srbiji je prosečna minimalna temperatura između -6°C i 0°C).

2. Monteri centralnog grejanja

Montažu centralnog grejanja svakako treba prepustiti iskusnim monterima. Oni koriste odgovarajuće sertifikovane materijale koji su prošli sva testiranja. Sistem centralnog grejanja koji je stručno i kvalitetno izveden retko se kvari te ne morate brinuti o njegovoj pouzdanosti. U suprotnom, može postati veliki problem. Kada birate izvođača radova, osim stručnosti i iskustva, treba da obratite pažnju i na to da li nudi garancije, redovno održavanje i servisiranje.

3. Vrste centralnog grejanja

3.1. Prema grejnim telima

3.1.1. Radijatorsko grejanje

Radijatorsko grejanje se ubraja u tzv. visokotemperaturne sisteme. To je jedan od najrasprostranjenijih načina grejanja. Radijatori greju dvojako: zračenjem toplote i kruženjem vazduha u prostoru (zagrejan vazduh se podiže do plafona, a hladan ostaje pri dnu). Toplota se prenosi termoizolovanim cevovodima koji su vidljivi ili ugrađeni u podove i zidove. Plinske peći, kotlovi na biomasu i lož-ulje ili neke vrste toplotnih pumpi se mogu priključiti na centralni sistem grejanja. Radijatori smešteni pod prozore su energetski najefikasniji. Prednosti radijatorskog grejanja su jednostavno regulisanje temperature, brzo i efikasno zagrevanje, mogućnost biranja režima rada i rasporeda radijatora različitih boja i oblika, niska cena kao i merenje te raspodela troškova u zajedničkim objektima.   

3.1.2. Podno grejanje

Podno grejanje je površinski sistem koji se postavlja u pod. Zagrejana voda širi toplotu celom površinom poda i tako greje prostor. Zbog veličine površine temperatura vode u cevima je niža (26°-28°C). Zato se podno grejanje ubraja u niskotemperaturne sisteme koje pokreće niskotemperaturna toplotna pumpa ili solarni kolektori. Troškovi ovakvog grejanja su do 15% niži od onih za radijatorsko grejanje. Prednosti podnog grejanja su više prostora, slobodni zidovi, prijatna toplota pod stopalima i niža temperatura i vlažnost vazduha ali zato veći osećaj zagrejanosti prostorija i, svakako, ušteda troškova. Može se reći da je jedina mana ovog sistema sporost - sistemu je potrebno više sati da optimalno zagreje prostor. 

3.1.3. Zidno grejanje

Zidno grejanje može biti samostalni ili sekundarni sistem grejanja, uz podno grejanje. Budući da ima brojne prednosti, slobodno se može reći da se za njega odlučuje sve više ljudi. Te prednosti su optimalna i ravnomerna distribucija toplote, niži troškovi, može se konvertovati i na hlađenje podešavanjem snage i temperature, ne podiže prašinu, nema korozije cevi jer su plastične, nema buđi niti kondenzacije s unutrašnje niti sa spoljne strane zidova; isto tako, hladnoća spoljnih zidova ne može da spušta temperaturu u unutrašnjosti. Ipak, zidno grejanje ima i manjkavosti - nameštaj postavljen uza zid smanjuje efikasnost grejanja, objekat mora biti potpuno termoizolovan, ugradnja zahteva obradu velikih površina a i zidovi se ne smeju bušiti ni zbog kačenja slika niti radi nečeg drugog. Može se reći da je zbog brzine rada, zidno grejanje najbolje za montažne objekte koji imaju manju akumulaciju toplote.

3.1.4. Toplovazdušno grejanje

Ovaj sistem radi na principu uduvavanja toplog vazduha u prostor. Zato je najprimereniji za objekte građene po standardima za pasivne kuće. Mreža ventilacionih cevi se razvodi po celom objektu i svaka prostorija ima svoj odvod. Sistem omogućava i rekuperaciju vazduha koja povećava stepen iskoristivosti toplote. Rekuperacija se vrši tako što svež vazduh preuzima toplotu već zagrejanog, iskorišćenog vazduha koji se izbacuje, ali tako da se oni međusobno ne mešaju. Prednost ovog toplovazdušnog grejanja je u tome što se grejanje i provetravanje vrše istovremeno. Sistem vrlo lako može da se prebaci u režim za hlađenje i tako bude centralni uređaj za klimatizaciju. Uduvavanjem zagrejanog ili ohlađenog vazduha, prostorije se vrlo brzo greju ili hlade, ali je osnovni uslov da su odlično izolovani i nepropusni.

3.2. Jednocevni i dvocevni sistem

Od kotla ili peći do grejnih tela toplota se uglavnom distribuira cevovodom. Što je cevovod duži, toplotni gubici su veći i obrnuto. Ukoliko, pri tom, cevi prolaze kroz prostorije koje se ne greju, moraju se dobro izolovati.

Postoje jednocevni i dvocevni sistemi centralnog grejanja. U dvocevnom sistemu, voda dolazi u grejno telo jednom cevi, a odlazi drugom. Cevi povezuju grejna tela u paralelnom sistemu koji omogućava da temperatura svuda bude jednaka. U jednocevnom sistemu, grejna tela su povezana serijski te svako sledeće dobija delimično hladniju vodu. Zato se prave petlje, odnosno, grane, koje sprečavaju da se voda previše ohladi.

3.3. Daljinsko grejanje ili vlastita kotlarnica

U sistemu daljinskog centralnog grejanja toplotna energija se proizvodi u toplani ili industrijskoj kotlarnici. Veličinu tog sistema određuje veličina mreže potrošača, odnosno, veličina naseljenog mesta. Toplotna energija do kuća i zgrada dolazi preko toplovodne mreže. Svaki pojedinačni objekat ima svoju podstanicu preko koje teče snabdevanje iz mreže. Obračun utrošene toplote se dobija na osnovu merenja količine toplote, redovnog ili paušalnog. U samom objektu sistem grejanja funkcioniše isto kao i kad je u pitanju vlastita kotlarnica. Razlika je samo u tome što daljinskim grejanjem upravlja neko od zaposlenih u toplovodu, a kotlarnicom sam vlasnik.   

4. Postupak montaže opreme za grejanje

Sposoban i profesionalan izvođač radova će vam na prvom mestu objasniti sve prednosti i mane različitih rešenja za grejanje i time pomoći da se odlučite. Kada se opredelite i kada se napravi detaljan nacrt, montaža može da počne. Izvođač radova će nabaviti uređaje i razvodne cevi, postaviti opremu i grejna tela. Instalacije mogu biti nevidljive (ugrađene u zidove) ili vidljive (samostojeće). U svakom slučaju, monteri će se pobrinuti i za izolaciju, naročito u prostorijama koje se ne greju. Isto tako, posebna pažnja mora se posvetiti i izolaciji cevi koje prolaze spoljnim zidovima, pogotovo u dvocevnom sistemu kako se ne bi gubilo suviše toplote. Cevi mogu biti metalne (čelične, bakarne) ili plastične, mada se u poslednje vreme sve više koriste tzv. aluplast cevi, koliko zbog jednostavnog i brzog postavljanja toliko i zbog cene i dugotrajnosti. Na kraju, dobar izvođač radova će uvek ponuditi održavanje i servis da bi cela usluga bila zaokružena a sistem funkcionisao baš kako treba.