1. Estrih - šta sve treba da znate?

Estrih je tanka podloga za podne obloge. Postavlja se preko betona ili drugih nosećih materijala građevinske konstrukcije i debljine je nekoliko centimetara. Estrih je smeša cementa ili asfalta i anhidrita, a naziv dobija po vrsti veziva. Tako postoje cementni estrih, samorazlivni, na bazi kalcijumovog sulfata, kao i polimerno-cementni nanosi na bazi polimera i drugi, njima slični. Estrihom se stvara ravna glatka podloga odgovarajuća postavljanju finalnih podnih obloga. Osim toga, estrih je vrlo delotvoran zvučni izolator i protivpožarna barijera. U estrih može da se ugradi podno grejanje, pri čemu se toplota iz cevi prenosi na njega te se dalje ravnomerno širi celim podom. Nanosi se ručno ili mašinski, pri čemu je samo važno da sloj bude ujednačen i ravan, tako da se dobro osuši i lako obradi, a da se ne pojave naprsline ni pukotine.

2. Izvođači radova

Izrada estriha spada u zahtevnije građevinske radove zbog čega je vrlo važno da nađete iskusne i stručno osposobljene izvođače. Podovi su sasvim izložen deo životnog prostora te je svakako bitno da estrih bude profesionalno ugrađen i kvalitetno obrađen. Estrih možete uraditi i sami, ako detaljno proučite i sledite uputstva.

3. Vrste estriha

3.1. Vrste estriha prema konstrukciji, odnosno, načinu postavljanja

3.1.1. Vezni estrih

Ovo je najjednostavnija vrsta; oni se postavljaju direktno na podlogu u jednom ili više slojeva. Da bi estrih čvrsto prionuo za podlogu, koriste se specijalna sredstva ili emulzije za bolje prianjanje.

3.1.2. Plivajući estrih

Ovo je najsloženija vrsta; od podloge ga odvaja sloj izolacije. Radi se tako da se ostavljaju široke fugne (najmanje 4 mm, a gde su instalacije najmanje 10 mm) između građevinskih elemenata (zidova, stubova, dimnjaka itd.).

3.1.3. Klizni estrih

Njega od podloge odvaja zaštitni sloj (na primer, folija) i fugne širine najmanje 4 mm od ostalih građevinskih elemenata koji međusobno ne smeju da se dodiruju. Klizni estrih se koristi za prostore u kojima se očekuje veće opterećenje, a toplotna i zvučna izolacija su manje bitne. 

3.2. Vrste estriha prema sastavu i načinu postavljanja

3.2.1. Klasični, tj. estrih koji se ručno ugrađuje

Betonsku smešu izvođač radova ručno postavlja i ravna da bi dobio glatku podnu površinu.

3.2.3. Suvomontažni, tj. suvi estrih

Suvi estrih su zapravo ploče od iverice ili vlaknastog cementa koje se postavljaju kao plivajući pod. Prednost ovakvog estriha leži prvenstveno u tome što može da se postavlja tokom cele godine pošto se ne suši; ugradnja je relativno jednostavna i brza; suvi estrih je lakši i tanji te se preko njega jednostavno i brzo postavljaju podne obloge (parket, pločice itd.).

3.2.4. Ručni estrih

Najčešće se radi na malim površinama kao što su kupatila, toaleti, ostave i slično, ali i tamo gde zbog skučenosti nije moguće korišćenje mašina. Može da se koristi i za popunjavanje manjih ili većih otvora ili kanala koji nastaju pri promeni instalacija.

3.2.5. Mašinski estrih

Mašinski estrih čini nekoliko slojeva izolacije i betonska košuljica. Izvođač radova, estrih izliva preko slojeva izolacije, čime se učvršćuju cevi, ili preko betona kao plivajući pod odvojen od građevinskih elemenata objekta te tako sprečava da se zvuk s estriha prenosi na konstrukciju.

3.3. Prednosti i mane mokrog estriha

Budući da se smeša u prahu za mokri estrih pravi u fabrici, ona je ujednačena. Postavljanje zato zahteva finu nivelaciju. Mokri estrih se preporučuje za veće površine ili prostorije u kojima će biti podno grejanje. On je vrlo čvrst i otporan na pritisak i savijanje, zbog kompaktnosti i ravnomernog razlivanja bez neravnina, tako da ni na većim površinama nema dilatacije. S druge strane, najveća mana mu je dužina sušenja - 1 cm debljine mora da se suši nedelju dana i tako progresivno - što deblji estrih to je vreme sušenja duže. Zbog toga i mora da se radi leti kada su spoljne temperature visoke. U jesen ili proleće sušenje bi potrajalo i više meseci - koliko zbog niže temperature toliko i zbog visoke vlažnosti. Zima pak, ni u kom slučaju nije dobra zbog smrzavanja i pucanja. Rečju, mokri estrih nikako nije odgovarajući materijal za kratke rokove. Ubrzavanje sušenja različitim sušačima samo povećava troškove ugradnje.

3.4. Prednosti i mane suvog estriha

Suvi estrih je odlična podloga za sve vrste finalnih podova. Postavlja se brzo, ne treba ga sušiti, i preko njega odmah može da se postavlja finalna podna obloga. Za razliku od mokrih estriha, mnogo su lakši i zato idealni za, recimo, stare drvene stepenice ili međuetažne radove. Slabost im je viša cena te se ljudi za njih odlučuju obično onda kada nema drugog izbora.

4. Postupak

4.1. Pravilno postavljanje mokrog estriha

Mokri estrih se deli na tri vrste: klasični cementni, brzovezujući/brzosušeći i samorazlivni. Klasični se radi tako što se najpre u mešalici za beton napravi smeša i mašinski izlije na određenu površinu, a onda majstor ručno ravna površinu zidarskom letvom i na kraju ga uglača posebnom mašinom. Brzovezujući, tj. brzosušeći estrih se radi kada je rok kratak i kada se za nekoliko dana moraju postaviti i podne obloge. Tada u mešalicu za beton ide umesto običnog cementa, brzovezujući. Ovakav estrih je vrlo skup, a cenu postavljanja povećava i uređaj za razvlaživanje koji se u dati prostor mora postaviti da bi se sprečio nastanak visoke koncentracije vlage - vlaga mora ostati ispod 70%. Samorazlivni estrih je fabrički napravljena smeša koja se dovozi do objekta kamionom-mikserom. Toj smeši se na gradilištu dodaje voda i potom razliva po površini do potrebne visine. U ovom procesu se često desi da se ne uradi razdvajanje dilatacija. Da bi se sprečio nastanak pukotina, estrih se mora odvojiti od zidova i stubova, a odgovarajuće dilatacije odrediti prema debljini, veličini, obliku i dugim karakteristikama estriha. Druga, takođe česta greška, naročito kod klasičnih estriha, jeste ta da se površina dobro ne zagladi, pa kasnije preostale neravnine prave problem pri postavljanju podnih obloga.      

4.2. Pravilno postavljanje suvog estriha   

Suvi estrih obično je troslojni: ravnajući sloj, izolacija i noseći sloj, koji zapravo čine dve krstasto položene ploče. Ravnajući sloj je, u stvari, najsitnija, fina granulacija ili mešani pesak koji se raspe po površini i poravna zidarskom gredom. Pre toga se ne sme zaboraviti da se oko ivica, uza zidove, postavi izolaciona traka koja će kasnije sprečavati prenos zvuka te da su sve instalacione cevi prekrivene sa bar 1 cm peska. Izolacione ploče se postavljaju počevši od vrata pa nadalje, i po potrebi se ukrajaju. Ako je ravnajući sloj tanji od 4 cm, on se može utabati i hodanjem; međutim, kada je deblji, mora se koristiti ručna ili električna presa. Kada se površina sasvim poravna i učvrsti, postavlja se noseći sloj, obično ploče unakrst, jedna preko druge. Ivične ploče se lepe zajedno, a učvršćuje ih sopstvena težina. Pre postavljanja završne podne obloge, fugne između ploča i glave zavrtnjeva treba zafugovati. Ovako postavljen estrih mora da odstoji i očvrsne 12 sati, a onda može da se počne s finalnim podnim oblogama. Najčešća greška u ovom slučaju je nedovoljna debljina ravnajućeg sloja, tako da se neravnine vide i preko njih se teško ili uopšte ne može postaviti podna obloga. Često se zaboravi i izolaciona traka duž ivice zidova, pa se kasnije zvuci prenose i u druge prostorije.